Poigravanje sa našim mozgom

    Neverovatno je kakve sve sposobnosti ima naš mozak i šta sve može da uradi. Ali još je neverovatnije koliko greši u procenama i koliko ga je lako prevariti. Mađioničari i iluzionisti su to uvek znali i koristili. Kada ih gledamo sve nam izgleda kao neobična igra, ali i nije samo igra. Ako uzmemo u obzir šta se sve zna o mozgu i percepciji, mogu samo da zamislim kako je to moguće iskoristiti za manipulaciju ljudima. Mozak možete prevariti vrlo lako u onome što vidi (lažnim perspektivama i senkama), možete ga prevariti skretanjem pažnje, možete ga prevariti brzinom informacija, možete ga prevariti količinom informacija, možete ga prevariti u onome šta čuje, možete ga prevatiti šta je istina a šta ne... U današnje vreme sve više informacija koje dobijamo izgledaju kao pravo poigravanje sa našim mozgom.
    Gledao sam sve epizode iz zanimljivog serijala Brain Games koje su bile na Nacionl Geographic kanalu, a ovo su samo neki fascinantni zaključci.

Iluzija
    Mozak je naučio da mnoge stvari stalno koristi, kao recimo perspektive i senke. Da bi znao kako je objekat smešten u prostoru mozak koristi senke. U svetu sa jednim izvorom svetlosti (sunce) mozak je naučio da veruje senkama kao nepogrešivom načinu da zna kako se predmet kreće u prostoru.
    Najbolji primer iluzije perspektivom je Ejmsova soba (Ames room). Iluzija funkcioniše jer mozak koristi predhodna iskustva i donosi predpostavke o svetu oko nas. Mozak koristi indikatore perspektive poput linije koja spaja zidove, plafon i pod da vam pomogne kako bi procenio položaj i veličinu. Ponekad kada postoje nepotpune informacije, naš mozak popunjava praznine i stvara sliku koje čak možda ni nema. Oko 30% mozga posvećeno je čulu vida. Kad telo mora da bira čemu da veruje, vidu ili drugim čulima, automatski veruje očima, što je često pogrešan izbor.

 

Pažnja
    Dokazao je da istovremeno ne možemo da radimo više stvari. Informacije obrađujemo serijski, a zadatke obavljamo pojedinačno. Zato razgovor mobilnim uzrokuje „slepilo zbog nepažnje“, vozač gleda put ali ne vidi šta se na njemu nalazi. Pažnju bi smo mogli da uporedimo sa spot reflektorom. Uočavamo promene samo onoga što je u centru pažnje. Utvrđeno je da vidimo mnogo manje stvari iz okoline nego što mislimo. Fovea u centru vidnog polja pruža oštar vid visoke rezolucije, kao foto zum, a periferena  mrežnjača mnogo širi panoramski pogled, ali mnogo niže rezolucije. Mada perfirni vid je zadužen za drugu svrhu a to je pokret i kretanje.

Moć ubeđivanja
    Mozak ima ograničenje brzine za ono što može da percipira. Postoji okvir od samo 3 sec u kojima naš mozak odlučuje koje nove podatke želi da sačuva. Ako nas podaci preplave ili nema pravog motiva da ih sve obradimo naš mozak će prestati da ih prima.
    Za ubeđivanje se ćesto primenjuje pripremanje - navođenjem ili sugestijom. Kada pogledamo neke siluete i kažemo "vidi patka", vi ćete vidite patku. Pripremanje deluje, jer naš mozak stalno traži prečice i brze odluke. Pripremanje smanjuje aktivno razmišljanje i fokusira se na područja odgovorna za podsvesno donošenje odluka. Tako se mozak na neki način odriče svesne kontrole nad našim odlukama.

    Kada je reč o poverenju, mozak bira iznenađujući broj prečica, ponekad samo na osnovu odeće. Reč je o takozvanoj zabludi autoriteta (uniforme – prerušeni policajac, vatrogasac...). Vrlo često ćemo uraditi onako kako nalaže osoba koja poseduje autoritet. Ali još češće ćemo se složiti se sa drugim ljudima (sa grupom), ako vidimo da svi nešto isto rade, jer nas evolucija tako uči generacijama. Tako je slaganje sa plemenom uvek povećavalo šansu za preživljavanje.

Strah
    Ispitivanja su pokazala da su produženi strah i teskoba bolniji nego ono od čega strepimo. Mozak pod strepnjom oslobađa adrenalin i druge hormone stresa koji izazivaju simptome straha. Pa tako između iščekivanja lošeg ishoda i brzog rešavanja situacije, većina ljudi bira brzo rešenje. To se dešava zato što čekanje da se dogodi nešto loše - ono što nazivamo strepnjom, vrlo negativno utiče na naš mozak.

Iluzorni efekat na istinu
    Eksperimenti su dokazali da ako nešto lakše pročitate, lakše i pomislite da je to istina (kognitivna lakoća). Ono što je najčudnije informacije koje su ponovljene više puta, naš mozak lakše pamti zbog takozvanog iluzornog efekta na istinu. Što više puta čujemo neku informaciju, mozak je brže obrađuje, pa čak iako je informacija lažna, nama postaje poznatija. Kad nam mozak stavi do znanja da smo to već negde čuli, nakon svakog ponavljanja sve više verujemo u to. To je usko povezano sa fenomenom zanemarivanja znanja. Dešava se da se naš mozak ulenji i prestane da proučava informacije pa počinje da veruje u nešto, za šta je nekada znao da nije istina.
    Ako uzmemo na primer dve vesti. Jedna ima samo tekst, a druga uz tekst ima i fotografiju. Vest sa fotografijom deluje uverljivije čak iako se radi o lažnoj vesti. Ovde je u pitanju heuristika koja mozak oslobađa nepotrebnog znanja. Uz pomoć fotografije naš mozak prihvata informacije kao jasnije, a samim tim i istinitije, pa lako može da pogreši.

    Ako budemo svesni svojih mogućnosti, svojih grešaka i svojih ograničenja, možda ćemo donositi ispravnije odluke i bolje sagledati istinu. Proverite informacije možda ste se prevarili, ili vas je neko prevario.

Tasić Slađan - Tasa