Brainspotting

Pita mene komšija ajde da potpišeš još ti i još dvoje komšije pa da postavimo „našeg“ ležećeg policajca u našoj ulici. Ja kažem nisam to ni znao da to tako ide. Potpiše par komšija i dobiješ „svojeg policajca“ . Rekao sam da mi ne pada napamet. Čak ako treba ću potpisati peticiju da se ne postavi. Ionako ih ima previše. I onda mu ispričam. Dok odvezem ćetku na odbojku (a ima samo 5km) moram da pređem preko 7 ležećih policajaca. Naravno i još istih 7 kada se vratim a to je 14 ležećih policajaca za 10min. Eeeejjjj 14 ležećih policajaca! A da ne pričam kada subotom pre odbojke moram da je odvezem u muzičku školu. Tamo ih ima još 10. Tako da za sat vremena peđem preko 24 ležeća policajca. A to nije ipak ceo dan. Sad mi je jasno zašto ljudi imaju loše nesigurne automobile (naročito prednji trap) jer moraš da pređeš preko gomile ležećih policajaca. Znači zbog tih ležećih policajaca razvališ prednji trap (jer uglavnom ležeći policajci nisu dobro napravljeni), amortizere koji se non...

Kada sam bio mali (1977) gledao sam naučno fantastičnu seriju koja se zvala Budućnost 1999 (original Space 1999 ). Zanimalo me je sve to, kao letenje na mesec, svemirski brodovi, svemirska odela, kompjuteri sa mnogo lampica... prava dečačka maštanja. Pogledajte intro http://www.youtube.com/watch?v=8WZW4groJro U seriji se govori o prvoj bazi na mesecu, i svemirski brodovi koji redovno putuju od zemlje i nazad. Sve mi se činilo užasno daleko. Hej čak 1999. da li ću doživeti taj trenutak? Ali svidela mi se ideja da ćemo moći da putujemo na Mesec. Međutim evo je 2014. Nema ni naznake da bi mogli da napravimo bazu na Mesecu a kamo li da tamo idemo jednom nedeljno. Naučna fantastika je suviše napredna u idejama. U mnogim delima naučne fantastike je detaljno opisano kako ćemo živeti, šta ćemo raditi, kako će izgledati ta naša budućnost. I definitivno naučnici streme tome što SF romani opisuju. Verovatno je samo pitanje vremena kada će se to i desiti. Ali definitivno ide sve spor...

Skoro sam pročitao knjigu koja me je oduševila. Zove se Paradoks izbora od Barija Švarca. Nekako se poklopilo da sam imao ista razmišljanja još pre nego što sam je pročitao, pa mi se veoma svidelo da sam bio u pravu ali sam saznao i mnogo, mnogo više. Priča ide tako što je pisac knjige otišao posle duže vremena u radnju da kupi farmerke. Klasične najobičnije farmerke. Kada je došao u radnju susreo se sa nemogućim. Prodavačica ga je pitala: „Hoćete svetliji ili tamniji teksas, hoćete deblji ili tanji, hoćete uže ili šire, hoćete sa elastinom ili bez, hoćete... Čovek je jednostavno odustao jer više nije bio siguran šta hoće. Hteo je samo obične klasične farmerke. Ja se sećam kada sam bio klinac kako me mama pošalje po jogurt, mleko i hleb. I ja odem i kupim jogurt, mleko i hleb! Znate, tada je bila jedna vrsta jogurta (Tetrapak onako kao piramida – vidi sliku). Bilo je jedno mleko, ni ne znam koliko je masti imalo (al je bilo baš dobro). I jedna vrsta hleba. Danas ako p...